Бели лук је најуниверзалнији апотропајон у биљном царству и један од најјачих уопште. (Апотропајон долази од грчке речи која значи амајлију, средство против несреће, урока). На њега „не сме никаква нечастива сила”. Занимљиво је народно веровање да бели лук може да помогне против метиља, а зна се да метиљ код стоке наш народ иначе, сматра неизлечивим.
Нарочито је бели лук потребан апотропајон за новорођено дете и за породиљу; новорођенчету се бели лук ставља под главу или поред главе „да га не би нагазиле ноћнице или од бабица, или „да боље спава” и ту стоји четрдесет дана или га из истог разлога њиме мажу или пљују сажватаним белим луком или му се веша око врата или се натакне на вретено и обеси уз вериге да брани новорођенче од вештица, или се (такође од вештица) маже њиме новорођенче кроз седам дана по рођењу, или се метне поред новорођенчета заједно са ножем, или главицу белог лука закопају тамо где је новорођенчету, приликом мерења ударила глава („Кад ти никла, онда њему наудиле вештице”).
Поред породиље мора бити бели лук обично кроз четрдесет дана (Вук Караџић) или јој се бели лук веша о врат или о десну руку или јој се ушива у капу или је њиме мажу кроз седам дана после порођаја; такође јој се белим луком мажу брадавице (да је не доји мора или вештице). То се нарочито ради на дан Светога Томе.
Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла”
– Вук Караџић
Бели лук се меће детету у амајлију (Вук Караџић и други) или му се пришива за капу (да га штити од море или ноћница, или се меће на прса или под мишку (Вук Караџић) или под главу (Хангић): „Живот и обичаји Муслимана у Босни и Херцеговини”, Сарајево, 1906); нарочито се меће у амајлију бели лук који је проникао кроз главу убијене змије (Вук Караџић и др.).
Њиме трљају дете по устима када има „бабице”, па стеже мајку за сисе. Белим луком лечи се и окобоља код стоке и (даје се) кокошкама када је помор. Њиме се мажу овцама болесна вимена, а коњима се даје у сирћету од гонтураћа.
Лечење се обично обавља уз магичне радње и по нарочитим магичним прописима. Белим луком се баје око болесног места. Кога хвата грозница, испече пре сунца главицу белог лука, оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: „Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу”, па онда метне белог лука на врбу и каже: „Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила”, и бежи кући без обзира. Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на бели лук који после баци изван куће.
У Босни и Херцеговини верују да би семе од белог лука могло човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, а онда га од себе одбаце, па без бола умру.
Оставите одговор