Бели лук се сади у јесен или рано пролеће, а цвета од јуна до августа. Бели лук воли лако земљиште, песковито-силикатно, пропустљиво и са мање влаге. Земљиште мора да буде обрађено и уситњено. Боље је садити га на старом нађубреном органским ђубривом, него на свежем
Земљиште мора да се остави, да се одмара две године пре новог сађења белог лука. Пре садње ченови се одвајају од главице, а они крупнији користе за садњу. Мали се чен окрене кореном надоле, мало нагази у земљу и нагрне се цео јарчић. Чен се сади са три прста, зашиљених врхом одозго, покрива са 2-3 сантиметра земље; распоређују се на 10-12 сантиметара. На равном земљишту сади се у редове размака 30 цм, а у реду размак чешњева треба бити 10-12 цм, дубина садње у јесен је на 4-5 цм, а у пролеће 2-3 цм. Вади се када лишће пожути и стабљика полегне. После вађења се одвози на проветрено место заштићено од сунца где се чува на температури од 1-2 ºЦ уз релативну влагу ваздуха од 70-75 % и уз проветравање.
Током вегетације окопава се три пута: прво почетком априла, последње у јуну.
У неозлеђеном свежем белом луку налази се алиин, растворљиво кристално безмирисно једињење, дериват цистеина који нема антимикробна својства. Међутим, кад се свежи чен (булбилус) озледи, на пример, гњечењем, сецкањем или жвакањем, под дејством присутног ензима алииназе, алиин се разлаже на алицин од којег потиче типичан мирис белог лука и који има антимикробна (бактерицидна) својства. Аутооксидацијом алицин прелази у ајоен (транс и цис облик) који имају антитромботично деловање.
Састојак алин у организму постаје сличан леку карбоксиметилцистеину (познатом као Мукодин (Мyцодине)), који се користи за размекшавање слузи и њено лакше избацивање из дисајних путева. Алицин, такође сумпорно једињење, делимично се излучује преко дисајних органа, па је изразито ефикасан у елиминацији бактерија, паразита, гљивица и вируса у горњим дисајним партијама, што је потврђено у ин витро условима (у лабораторији). Чак и у разблажењу 1 : 85000 до 1 : 250000 алицин показује активност против неких грам позитивних и грам негативних бактерија. Притом, значајно је рећи да бели лук не уништава корисне бактерије, а пошто делује и фунгицидно, онемогућава да након бактеријске инфекције добијемо гљивичну.
Оставите одговор